"Ne znam ko je ona, ali je se setim svakoga dana" Kako je POZIV iz Urgentnog centra Lidiji (33) iz Beograda PROMENIO ŽIVOT
Praznik Bogojavljanje. Zove mama i pita da li su možda zvali iz bolnice? Kažem, šta ti je mama, pa niko me nije zvao, o čemu se radi? Onda ona objašnjava, kako je sanjala neki lep san, a praznik je, pa je kao svaka majka zamislila želju. Posle nekoliko sati, pozvali su me iz Urgentnog centra i rekli da se pojavio donor i da je možda ovo „moj dan“. Tako je i bilo, to je bio moj dan, dobila sam novu jetru zahvaljujući humanoj devojci koja imala svega dvadesetak godina, počinje priču za „Blic“ Lidija Stojanović (33) iz Beograda, koja je humanim ljudima i stručnom transplantacionom timu Urgentnog centra Srbije, 2018. godine dobila šansu za novi i bolji život.
Lidija je arhitekta, trenira, putuje, druži se sa prijateljima, planira da zasnuje porodicu. Ima svoj posao i posvećena je svemu što radi, međutim, iako je sada sve u redu, ova hrabra i vesela devojka iza sebe „vuče“ godine teške borbe sa autoimunom bolešću, zbog čega je transplantacija jetre bila neminovna.
-Razbolela sam se kada sam imala 12 godina, zapravo ništa se specijalno nije desilo, samo su jednog dana počeli da me bole zglobovi na rukama i nogama i to je trajalo 24 časa. Otišla sam sutradan kod lekara da uradim krv, bilirubini su bili uvećani, pa sam zadržana na klinici. Bila sam dete, nisam znala šta me čeka i kako će se to kasnije odvijati… međutim, počela sam da pijem lekove, i sve je nekako išlo do moje 22.godine. A onda odjednom pojavljuju se ozbiljniji problemi, i već u 24.godini predlažu transplantaciju, priča Lidija.
U to doba 2012.godine, Lidija u Srbiji nije mogla da dobije novu jetru niti da obavi transplantaciju, pa je morala da bira Italiju ili Ameriku. Kako je Amerika bila skupa opcija, Lidija je otišla u Italiju, gde su je sačekali novi problemi a do transplantacije tamo nije ni došlo.
-Naravno, tamo su najpre počeli da rade procene, ali su greškom prilikom nekih pretraga probušili debelo crevo nakon čega sam dobila sepsu, a onda i pala u komu. Ležala sam u bolnici u Italiji 4, 5 meseci, zatim su me 2013. godine stavili na listu čekanja, priča Lidija.
U to doba u Srbiji je počela da se ubrzano razvija transplantacija jetre, što je Lidiji ulilo nadu i podstakne je da se vrati u svoju zemlju, što se kasnije pokazalo kao dobar potez.
Pozivali je tri puta
Iako umorna od svega što se dešavalo u Italiji, ova mlada devojka nije gubila nadu da će se jednog dana desiti čudo. Tako je i bilo, 2017.godine stavljena je na listu čekanja, a poziv iz Urgentnog centra stigao je 2018.godine u januaru na veliki praznik.
-Na transplantaciju su me zvali tri puta. To kada pozovu, i kada odete, vi ne znate hoćete li dobiti organ ili ne. Pojavljujete se vi, i pojavljuje se još neko, ko vam je u isto vreme i prijatelj i konkurencija. Organ dobija onaj kome je potrebniji. Sećam se devojke koja je imala dete kod kuće, znala sam nekako da će ona tada dobiti organ, i iskreno, nisam ni jednog momenta zažalila kada su odlučili da to bude ona. Ja sam sačekala. Nemate pojma kako to izgleda, i nama, i tim lekarima, kada za kratko vreme moraju da odluče ko odgovara, ko je prioritet… I zato želim da kažem ljudima, nemojte sumnjati ni jednog trenutka. Zato apelujem, da ljudi shvate da nema malverzacije, da nema tu mesta ničemu drugom nego humanom gestu koji čini donor, i njegova porodica. Život je toliko dragocen, i molim ljude da to shvate kada je doniranje organa u pitanju. Nikada nisam gubila nadu, i strpljivo sam sačekala moj dan. Znam samo da je ta devojka imala dvadesetak godina čiji sam organ dobila, i da je ona meni podarila novu šansu, ona je heroj, priča Lidija.
Kako kaže, ne prođe dan da se ne seti humane devojke koju ni ne poznaje, a čiji deo tela nosi u sebi. Kako dalje priča, operacija je bila dodatno teža zbog komplikacija u Italiji, ali da su naši lekari obavili sjajan posao.
-Kada dođe taj datum, posebno se zahvalim „njoj“ i nadam se da je negde našla mir. Zahvalna sam njenoj porodici što je dala pristanak, kao i našim lekarima koji su zaista uradili sve kako treba bez komplikacija. Operacija je trajala dugo, a onda me je anesteziolog dr Nataša Petrović probudila rečima „budi se sunce, uspeli smo“, to je bio neverovatan osećaj. Ja sada živim sasvim normalan život i to je dar, priča Lidija i apeluje na sve ljude da razmisle o tome i razgovaraju sa svojim porodicama, kada je doniranje organa u pitanju.
Odeljenje za transplantaciju jetre
Prva transplantacija jetre u Srbiji obavljena je još 1995.godine. Iako su rađene, dugi niz godina ova praksa nije uspevala u dovoljnoj meri da zaživi u Srbiji, pa su mnogi često morali put inostranstva. Ipak, „olakšanje“ za pacijente dolazi 2013.godine kada Urgentni centar Srbije KCS dobija Odeljenje za transplantaciju jetre, koje je formirao tadašnji direktor UC, a sadašnji ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar. Tada je obavljena i prva transplantacije jetre u UC u saradnji sa ekspertima za transplantaciju jetre iz Hrvatske i to devojci koja je 10 godina čekala novu jetru.
Moždana smrt i procedura
Transplantacija organa obavlja se isključivo uz dozvolu porodice, ukoliko je pacijent koji je moždano mrtav, za života izrazio želju da bude donor, a porodica je tu da to potvrdi i da saglasnost za ovaj humani čin. Mnogi su u dilemi da li se pacijent može oporaviti ako ima moždanu smrt, ali dileme nema, odgovor je – nažalost, ne. Moždana smrt je stanje nepovratnog gubitka svih moždanih funkcija, dok drugi organi „rade“ zahvaljujući aparatima. Do moždane smrti najčešće dovodi krvarenje u mozgu, infekcija, teška povreda glave ili mozga, kao i šlog.
Коментари
Постави коментар